Оазе

КРЧЕДИНСКА АДА, ЈЕДИНСТВЕНО МЕСТО НА ЦЕЛОМ ДУНАВУ
Острво коња и слободе
Почело је, кажу, онда када су стари паори у Крчедину заменили коње тракторима. А зна се да је веза између коња и човека јака, дубока. Зато су паори одлучили да своје коње не пошаљу у кобасице него у слободу. Превезли су их на оближњу аду и пустили. Крдо је, наравно, нарасло. Не зна се како су се тамо запатили магарци, краве, свиње и понека овца. Али има их тамо, у тој необичној заједници полудивљих домаћих животиња, на том острву површине близу девет квадратних километара. Зими, кад све окују мраз и северац, људи прелазе чамцима и доносе хране и соли

Пише: Владимир Јанковић
Фото: Жељко Синобад


Кад је својевремено неки мудрац смислио да се и код нас запати канадска топола, у приобаљу Дунава и Саве, намеравао је да то дрво буде драгоцена сировина за фабрику папира. И заиста, посечене су врбе, а на њиховом месту засађене тополе. Фабрика, драго мезимче наших штампара и издавача, у међувремену је престала да ради, а опрема завршила као отпад и продата будзашто. На њу су подсећале једино канадске тополе. И тек тада је Миша Ђонић из Рибарског газдинства „Београд” гласно изустио да је то дрво најгора напаст и неопростив злочин према речној риби, јер његова кора лучи таине погубне за рибљу млађ. Тако смо остали без риба и врба, са канадским тополама с којима нико не зна шта ће. Јер то дрво је толико крто да није ни за огрев, а камоли за нешто озбиљније или предузетније. Житељи градова у приобаљу свакога пролећа муку муче са такозваним „мацама”, паперјастим семењем тополе које равничарски ветрови разносе и по варошким улицама, на ужас оболелих од астме и алергичних којих је све више, као и њихових лекара којих је све мање.
Ретки прави, аутохтони врбаци сачувани су по дунавским ритовима и на Крчединској ади, која је на време стављена под заштиту као јединствени резерват природе, мада не због врба, или бар не само због њих. То речно острво што се скрасило испод обронака Фрушке горе, и на само тридесетак километара низводно од Новог Сада, рашчуло се и изван граница Србије по својим необичним станарима. Оно је поуздано уточиште (полудивљих) домаћих животиња – коња, магараца, крава и свиња, провуче се тамо и понека овца. А пернати становници, водене птице селице и станарице, ту су као своје на своме.

ДОМ ПЕНЗИОНИСАНИХ КОЊА

Бранко Смуђа је сељак из Сурдука. Уз све остало, он на свом имању годишње утови по десетак свиња: нешто за себе и своје, а остало за продају. Свињама подастире свој кукуруз и фабричку сточну храну. Пола-пола. Али, искуство га је подучило да товљенике последњег месеца не храни ничим?!
– Не изгладњујем их, таман посла – насмејао се на забринуто питање госта. – Потерам их на Аду и пустим у дивљину, а оне се тамо снађу некако. Рију уоколо како Бог заповеда, па шта пронађу, и ниједна нам није мањкала. Вратим их почетком децембра, уочи свињокоља, а месо им је од тога боље и знатно укусније. Зна се за то, многи сељаци из Крчедина и околних села их одавно тако узгајају.
Све је почело с коњима, у време кад су их стари паори одменили новим тракторима. Као што је познато, коњ је најкрупнији „кућни љубимац”: ако га данас неко држи у штали, то чини јер поштује и воли животиње, а не да би би коња користио за рад. Преже га у чезе у ретким приликама, колико да се покаже и нахвали. Таквом љубимцу, уз пријатељство са човеком (ако га је било), највећа награда је неспутана слобода.
– Јесу ти коњи слободни, јер нема људи да им попују, али није тачно да се о њима нико не стара – уозбиљио се Бранко. – Нарочито зими, када стегне мраз и напада снег, а за исхрану имају само врбове гранчице. Пређу власници чамцем и однесу им нешто хране и соли, а наиђу онамо обавезно када се која кобила ждреби, да помогну и припазе. И, колико знам, још се није збило да је неки коњ страдао. Јурцају у крдима, али када дођу људи да видиш како их препознају и окупе се, сваки крај свог друга. Ко деца. Милина. С магарцима је слично, само њих је мање. То пријатељство људи и животиња, а нарочито човека и коња, сасвим је чисто, лишено ичег рачунџијског, не као оно међу комшијама.
Једино не зна откуд на Крчединској ади краве и овце?
– Од памтивека се зна: ако хоћеш добру јагњетину или телетину, мораш на планину; ако се ужелиш свињетине, једино по равници. Уопште не знам ко је то обрнуо, када и зашто? То не важи једино за коње... мада су брдски, ипак, малкице другачији.
После је ламентирао о Крчединској ади као последњем уточишту, као о некаквом дому пензионера за коње, с посебним освртом на то да је, нажалост, човек био и остао најкрволочнија животиња међу грабљивицама, да су људи једина врста која убија не само из потребе већ и због задовољства. Али, то је нека друга прича.

СУМОРНИ ОБЛАК И ЈЕДНА СТРЕПЊА

Крчединска ада је као створена за ово што су јој људи наменили. Осим што је највеће дунавско острво од ушћа Тисе до Црног мора, а захвата девет квадратних километара, тле јој је махом мочварно и непогодно за ратарство. Да је друкчије, не би тамо било животиња, нити ове приче. Али, над њом се, ипак, наднео суморан облак. Како то најчешће бива, туристички прегаоци из Инђије гледају да тај бисер нетакнуте природе ставе у функцију свога посла, те да на Аду доводе госте из земље и света. Ако навале, а хоће, слути се шта би могло бити са злосрећним животињама, ма како их пазили. Нису за бадава сељаци изнад пристана накачили таблу на којој невешто пише „Последња оаза”, вероватно по оном предивном документарном филму Петра Лаловића о Копачком риту, који га је прославио у свету и овенчао пустим наградама.
Оно, мудрији већ доводе туристе, али чине то тако што их на лађама провозају око Крчединске аде, без искрцавања, без десанта на чврсто тле и станаре острва, да их не ометају у освојеној слободи. Та туристичка тура заправо је својеврсни фото-сафари. Само је неколицини професионалаца било допуштено да снимају на острву, а ту привилегију су стекли због потреба војвођанског Завода за заштиту природе који се стара о овој несвакидашњој ади и о њеној фауни.
Било је ономад предлога да се на Великом ратном острву у Београду, на ушћу Саве, направи слична оаза, али је близина оноликог мегаполиса и толиких људи ту идеју сместила међу фантастичне и неоствариве пројекте. Штета.


***

У џеповима Дунава
Са обронцима Фрушке горе под десним и великом равницом под леви пазухом, Дунав ту прави више окука, рукаваца, меандара и ада. Једна од највећих ада је она код Крчедина: ток Дунава померио се ка југу, пресекао сопствени меандар и тако је настало острво површине 8,8 километара квадратних. Са југа га опасује „живи Дунав”, главни ток, а са севера старо корито реке звано Дунавац или Гардиновачки рукавац. Тај рукавац води у читаву мрежу других рукаваца и бара, у мали ритски лавиринт. Осим колоније многих врста птица, на острву (као што смо описали), слободни, живе коњи, говеда, магарци, свиње. Према научним класификацијама, они су полудивљи, али кад одете тамо опчине вас њихова лепота и питомост.

***

Аласи
О животињама на ади брину и аласи, стари дунавски вукови. Кад им претекне беле рибе, вишак истоваре гдегод крај обале, ако наиђе крмача да се погости. И њима, рибарима, Ада је прирасла за срце. Причају да је Дунавац, тај рукавац Дунава, права адреса за праве пецароше.

 


Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију