Два имена једна душа


Забележио Мишо Вујовић

Тек пред крај његовог овоземног битисања надасве бурног, препуног малигана и непроспаваних ноћи, натеклих капака, укочених прстију, промуклог гласа уз сијасет пратећих симптома и порока кафанског музичара, сазнао сам како се заиста звао, мој омиљени тамбураш Пера Сандокан, сада почиви хармоникаш, покојне чарде „На крај света“. Руку на срце осим надимака, тешко се могу присетити имена музиканата са којима сам проводио дане, ноћи и године, учећи од сваког по неку цаку стечену у кафани најсофистикованијој академији живота. Илија Панић, алијас Пера Сандокан, мој пријатељ из ромског дела Ковиља, родног места Лазе Костића, био је један од ретких тамбураша широке руке, простране душе и плитког џепа, из ког је новац одлазио истом брзином како је и пристизао. Јединствен је био и по начину на који је свирао својим масним незграпним прстима, певао често раштиманим промуклим гласом натпевавјући скоро до надвикивања акорде и саму мелодију, знојећи се што од вишка килограма што од недостатка ваздуха. Али тај зајапурено румени музикант својом енергијом никог није остављао равнодушним. Ех да га је упознао Александар Петровић, или Слободан Шијан. За Кустурицу је био сувише софистикован. Отмен Циганин рекли би моји другови Боги и Рале, док нам је налазио слабе тачке кидајући танке нити из­међу пијаниста и облокивања. Како у чарди није било струје, летња жега брзо умлачи вино, знали смо да одемо до чарде преко пута манастира Ковиљ, наручимо вина и леда вино низ грло, а лед у кесу и назад на Крај света где нас је чекао Ћоле с чорбом и Пера с мрсним репертоаром. И тако по неколико пута до фајронта. Пуританце и пицајзле музички приучене и заробљене матрицом оригиналних аранжмана је нервирао док је оне слобод­нијег или боемскијег духа отварао до сржи. Од срца до буђелара.

Једном је пред пуном кафаном аутономаша  на  власти аутору ових редова певао „Над краљевом сива ватра сева“. „Опростите господо, само да испоштујемо нашег брата“, с наклоном се удаљујући иза реда спојених столова на чијем челу је седео председник који се није уклапао у репертоар намењен госту у ћошку.

На примедбу да то није послован гест и да сам у пролазу само је одмахнуо: Све је у пролазу осим душе“. Они о томе немају појма. Они имају прсте умочене у свему од контејнера до тендера. Власт и душа заједно не станују, добацио је позивајући деране да после неколико песама уз Марш на Дрину самном одмарширају до паркинга. И живео је душом, становао у шуперку налик на уџерицу, често му секли струју због неплаћених рачуна, шећер му је однео ногу, шлог пола тела, али је Пера уз помоћ си на поздрављао пријатеље који га нису заборавили, позивом телефоном, растежући хармонику и дрхтавим гласом певао химну „Кућерак у срему“.

У кућерку у срцу душе названом на крају света смештеном у заветрини рукавца Дунава обученог стаблима топола, исписане су странице текстова, снимљени сати аудио и видео материјала, испеване песме, прославили, заслужено, власници Пера и Ђока Вареника, отац и син, али су Пера Сандокан и његова хармоника у тим записима играли епизоду. Чорба, најбоља на свету и риба пржена на масти, биле су повод, а прави разлог већине оних комотнијег расположења био је Пера Сандокан и његови дерани. Једном приликом у чађавој крчми препуној дима и малигана срели су се кнез Александар Карађорђевић и позната словеначка глумица Милена Зупанцчић – гост Стеријиног позорја. Отмена дама без имало гордости, када је чула да се за суседним столом налази југословенски кнез, негдашњи ратни полот британског РАФ­а, с нескривеним симпатијама је пришла указујући му поштовање следећим речима:
„Ви сте и наш племић“, са смешком и наклоном се обратила славна глумица.
„Драго ми је да то чујем“, одговорио је отмени племић, вероватно најауторитативнији, тада живи потомак Карађорђевића, додајући са осмехом, да ако се са тим сложе и словеначки политичари, Дворац код Крања можда ће се поново наћи у поседу његове породице“. Љупка глумица је слегла раменима, на шта је Пера Сандокан растегао хармонику и отпевао лепе ли су лепе Словенке девојке...
Једна државна тајница, стидљиво га је запитала зна ли неки бећарац?


„Масан или постан?“, узвратио је шеретски развукао хармонику и кренуо са предигром, дижући темпаратуру.
Није нека новост да смо заборавили једног локалног музиканта с душом детета изгубљеног у магли колективног посртања, који је иза себе оставио уцвељену чељад, трошну кућу и жутог тристаћа млађег коју годину од себе. Затурили смо у мраку заборава и много важније и значајније од Пере Сандокана. До душе неке исчепркамо приликом неког јубилеја или неке значајне облетнице. Како је све мање и боема и оних који су се отуђили и од најближих, а камоли да се сећају музичара и осталих дангуба, нека овај мали омаж уз последњи рачун Болета Кузмановића пред коначни фајронт изворног Краја света, буде посвећен не само Пери Сандокану, алијас Илији Панићу, већ једном времену које својим крајем полако гаси светла позорнице на којој је душа владала а тело било део сценског декора.
Уместо сна на очи, како је говорио један времешни боем, ређале су се слике знаних и незнаних, писаца, глумаца, политичара, принчева, моћника, које је Пера опчињавао душом и хармоником. На крају сетих се Феата Сејдића, бесмртног мајстора трубе који је на запрепашћујућу констатацију енглеских новинара у Гучи, да он не свира на ноте одговорио:
„Ако свираш на ноте где ће ти душа“?!